Lepeza urgentnih situacija za koje je dokazana efikasnost HBO je dovoljno široka, kao što je široka i primena HBO u reanimaciji, pa je uložen veliki napor lekara i konstruktora da prilagode terapijske hiperbarične komore (HK) teškim bolesnicima u nestabilnom stanju. Poremećaji svesti, respiratorna insuficijencija i cirkulatorna nestabilnost ne bi trebalo da budu prepreka za HBO. Bolesniku se ne smeju prekidati niti smanjiti mere reanimacije zbog smeštanja u HK.

Primena ovog osnovnog principa određuje na provom mestu izbor HK. Jednomesna HK jednostavna je za rukovanje, ali za potrebe reanimacije mora da ima mogućnost srčanog minitoringa, asistirane ventilacije i infuzije. U praksi retko koristi za reanimaciju čak i sa direktnim nadzorom (providni omotač) jer se ne može direktno intervenisati tokom seanse.

Korišćenjem višemesnih komora koje mogu biti opremljne kao sale za reanimaciju i koje omogućavaju "ukrcavanje" medicinske ekipe zajedno sa bolesnikom, moguće je HBO primeniti i u reanimiranih bolesnika. Tokom seanse je obezbeđen direktni nadzor, reanimacija je kontinuirana i adaptirana, a mogu se realizovati svi potrebni urgentni zahvati (mada su mnogo teži zahvati "pod pritiskom" nego "na površini" zbog striktne izolacije, često ograničenih prostornih mogućnosti i slabih temperaturnih i higrometrijskih uslova).

Pre počinjanja svake seanse neophodna je precizna evaluacija stanja bolesnika. Stanje respiratornog sistema, hemodinamike i nervnog sistema određuju pripremu bolesnika: stavljanje endotrahealne tube ili provera njenog položaja i prohodnosti, permanentna kontrola hemodinamike i srčanog rada, održavanje duboke venske linije, aspiraciona drenaža..., a kod prve seanse uraditi i otoskopski pregled i rentgen snimak grudnog koša. Ovu procenu treba da rade i lekari reanimatori i lekari spesijalisti hiperbarične medicine.

Odavno je poznat rizik ili pogoršanje koje nastupa pri transportu bolesnika u kritičnom stanju, a smanjuje se neposrednom blizinom sektora reanimacije i HK. Rizik može biti još manji racionalnom organizacijom prenošenja i premeštanja u unutrašnjost hiperbarične komore. Bolesnik se može transportovati na svom krevetu ili na podlozi namenjenoj za smeštanje u HK. Sve do poslednjih godina hiperbarične komore su bile ili cilindrične vertikalne ili horizontalne, ili sferične. Ovi oblici su zahtevali okrugla vrata smeštena najčešće na polovini visine zida, što je otežavalo smeštanje bolesnika. Moderne instalacije (pravougaona vrata u nivou poda, gotska vrata sa šiljatim vrhom, ulazak bez penjanja i silaženja) su mnogo praktičnije, pa teškoće oko smeštanja bolesnika skoro da i ne postoje.

Oprema za praćenje i lečenje u komori treba da bude ista kao ona koja se koristi u centru za reanimaciju. Materijali (respirator, sistemi za aspiraciju, infuzione pumpe, automatski špricevi itd.) treba da se biraju prema pravilima rada pod povišenim pritiskom da ne bi trpeli bilo kakvu modifikaciju zbog varijacije pritiska.

Praćenje (nadzor) reanimiranog bolesnika može biti samo direktno, čak i kada na jednu jedinu osobu dolazi više bolesnika. Naših pet čula predstavljaju najbolja sredstva za praćenje, i ona praktično ostaju intaktna u hiperbaričnoj sredini, osim čula sluha (što otežava auskultaciju ili merenje arterijskog pritiska). Postoje i izvesni poremećaji senzibiliteta (percepcije) ali ne u tolikoj meri da bi otežali merenje pulsa.

U svakom slučaju, stavljanje elektroda, transport primljenih milivolti kroz zid komore i njihovo registrovanje izvan komore više ne predstavljaju nikakav problem. Aparati za monitoring se nalaze spolja. EKG, EEG i evocirani potencijali prate se bez problema tokom seanse HBO. Direktno merenje krvnih pritisaka (arterijskog, centralnog venskog, PAP) moguće je u hiperbaričnoj sredini. Praćenje centralnog venskog pritiska pomoću manometra na vodu zahteva korektan položaj referentne nule. Arterijski kateteri i Swan Ganz sonde se održavaju perfundovanjem, dok su balončići ispumpani za vreme faza kompresije i dekompresije ili se “naduvavaju” fiziološkim rastvorom.

Merenje transkutanih parcijalnih pritisaka kiseonika u toku HBO je relativno precizna kontrola odgovora na hiperbaričnu terapiju. Merenje satne diureze se nastavlja tokom seanse, s tim da se urinarni kateter mora održavati u kosom položaju.

Za infuzije se koriste staklene boce s izjednačavanjem pritiska između površine tečnosti i atmosfere sredine. Izuzetno se retko opisuju jatrogene gasne embolije. Korišćenje polistirenskih kesa u cilju iščezavanja ovog potencijalnog rizika, nije kompatibilno sa varijacijama pritiska u HBO.

Asistirana ventilacija mora biti prilagođena hiperbaričnoj sredini. Na idealni respirator ne bi trebalo da utiču varijacije pritiska. Moguća su rešenja:

1. aparat asistirane ventilacije ostaje smešten izvan hiperbarične komore, a postoje specijalni otvori na zidu komore kroz koje prolazi sistem cevi koji je od materijala otpornog na povišeni pritisak
2. respirator koji može da funkcioniše u hiperbaričnoj sredini, odnosno koji obezbeđuje konstantne parametre ventilacije. Ovim zahtevima odgovara respirator RCH sve do pritiska od 6 bara.

Aspiracija i drenaže danas se najčešće vrše korišćenjem snage razlike pritisaka između spoljašne i unutrašnje sredine, a što je regulisano manometrom. Nažalost, ovakav način rada zahteva prilagođavanje terapijskog režima. Aspiracija mora biti fino regulisana i permanentna tokom faza kompresije i dekompresije ili pomoću Venturi efekta (sekundarna regulacija manometrom) ili aspiracija regulisana manometrom a pomoću razlika u pritiscima. U svakom slučaju, ni u jednom trenutku drenovi se ne klemuju niti se stavljaju čak ni na kratko iznad ravni njihove implantacije, da bi se izbegao rizik od refluksa.

Urgentni postupci u hiperbaričnoj komori mogući su što se realizacije tiče, ali su retko potrebni ukoliko se pre otpočinjanja seanse HBO obezbedi optimalno stanje bolesnika.

Boravak zdravstvene ekipe u hiperbaričnoj komori treba da bude racionalan zbog postojanja permanentnog zvučnog i vizuelnog kontakta sa ekipom koja se nalazi spolja. Pored toga, pritisci koji se koriste u lečenju većine indikacija ne prevazilaze 3 bara, što omogućuje da se za samo nekoliko minuta uključi stručno osoblje kao pomoć. Zahvaljujući medicinskoj komorici za dotur lekova i potošnog materijala, svakog trenutka sa može brzo obezbediti ono što nedostaje.

Nedovoljan prostor na raspolaganju i loše osvetljenje mogu otežati postupke poput intubacije ili traheotomije. Ove nepovoljnosti se gube ukoliko se radi samo o jednom bolesniku ili najviše dva, a komora je dovoljno široka da obezbedi dobar pristup sa svih stana, stojeći stav i slobodu pokreta.

Uspostavljanje pleuralne drenaže uvek predpostaviti kao mogućnost. Naime, tokom seansi može nastati pneumotoraks čije se volumen povećava tokom izranjanja sve do njegovog kompresivnog oblika. Stavljanje drena uobičajenim tehnikama (u svim hiperbaričnim komorama mora postojati kutija za pleurotomiju) zahteva precizno poznavanje lokalizacije pneumotoraksa. Jasni klinički znaci najčešće se javljaju prilikom izrona (nagli bol na mestu respiratorne tišine i lokalizovanog timpanizma, ali uvek imati u vidu promene čula sluha uzrokovane pritiscima).